Čestitka

cestitka2014.jpg

Upis korisnika(login)

 

Libero Hosting web VPS www.liberohosting.com

Hrvatski Pravoslavac Korice

Prodaja kuće u Murteru

www.udbina.com

 

Križ Hrvatske Pravoslavne Crkve

Brojač Posjeta

mod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_counter
mod_vvisit_counterDanas297
mod_vvisit_counterJučer863
mod_vvisit_counterOvaj Tjedan3275
mod_vvisit_counterProšli Tjedan5139
mod_vvisit_counterOvaj Mjesec9883
mod_vvisit_counterProšli Mjesec25714
mod_vvisit_counterUkupno2465393

Trenutno na stranici: 8
0 198.143.37.4
,
0

Pristupnica

Pristupnica

                             SvMihovil    Isus     Bogorodica
PEDERLUK U VRHOVIMA SPC - Slučaj građanina Vasilija K. PDF Ispis E-mail
Ocjena: / 1
LošeOdlično 
HPZ - Aktualnosti
Urednik Administrator   
Subota, 27 Travanj 2013 19:12

TKO TO KAŽE, TKO TO LAŽE, DA I POPOVI NISU LOPOVI - PARDON - PEDERI?

Mi Hrvatski pravoslavci zgražamo se a i sramimo se tko nas je sve ove protekle godine zajedništva sa Srbima  predvodio. Pričali su nam priče o čistoći srpskog pravoslavlja, a ono je, kako vidimo iz teksta kojeg upravo iščitavamo, najobičnija prevara i razvratnost. Sad tek vidimo da nas je SPC kroz stoljeća pripremala i vodila  u ratove protv vlastite braće. Nakon što su nas na prevaru ukrali od braće Hrvata i manipulirali sa nama kao sa topovskim mesom, uvjeravali su nas da mi i nismo nikada bili Hrvati. Poslije dva velika bratoubilačkog rata onog iz 1941/45. i ovog Obrambenog Domovinskog, mnogi od nas shvatili su  da su griješili. Tek nakon Domovinskog rata shvatili su da je sam BOG padario braći Hrvatima Samsonovu snagu i konačno protjerao "čarapane, gedže i druge" sa hrvatskih terena. Nažalost i sami smo, nekih od nas, morali u bijeg. Hvala dragom Bogu vratili smo se, a i još će ih se više vratiti, kad vide da su im braća Hrvati sve oprostili. Sam  državni popis(2011.g.) je pokazao da nas je sada više od 30 tisuća koji se više ne želimo srbima imenovati.

ZATO, "draga braćo" u Kristu, koje vas više ne možemo i tako oslovljavati - Zbogom. A  vi drugi, koji se još uvjek kolebate,ostavaite bratiju Pupovca i dr. i vratite se svojim korjenima. Ako vam još uvjek ni pružena bratska ruka Hrvata nije draga, još uvjek imate slobodan izlaz preko Drine i Dunava, pa hodite tamo i ratujte koliko vam drago. Ako pak ne budete imali s kim ratovati, možete i sami sa sobom.

Sretno vam bilo - smo hodite.!

Član izvršnog odbora Hrvatske pravoslavne

zajednice 

Slobodan Višnjić - Ogulin

*************************************************************************************

 

Proces u Srpskoj pravoslavnoj crkvi

Slučaj građanina Vasilija K.

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: startbih.info

Ako se samo deo svega što o Vasiliju Kačavendi danas mislimo da znamo pokaže kao istinit, i to je previše. Kačavenda, onaj naš građanin Vasilije K. s početka ovog teksta, sasvim je novi tip anti-heroja, strahovit proizvod zapadnog Balkana s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka – ekstremno egoistični sociopata koji je predugo živeo jednu od najvećih laži koje su ikada ikome pošle za rukom, dekadentan do bola i zao do srži. A opšte je poznata činjenica, na žalost, da se danas podlaci takvog kalibra kreću po samim vrhovima Srpske pravoslavne crkve da Kačavenda, ma kako impresivno njegovo zlo da bilo, u toj ekipi nikako nije jedini. Možda ni najgori. Već, naprotiv - samo jedan od njih

 

Photo: vbz.hr

Kleveta

 

Baš kao što je, pre gotovo punih stotinu godina, neko teško oklevetao izvesnog Jozefa K, neznatnog praškog činovnika i malog čoveka bez svojstava, nešto slično se, samo puno stoleće kasnije, eto, dogodilo i jednom iz osnova drugačijem anti-heroju - građaninu Vasiliju K. s prebivalištem u Bijeljini.

 

Probudio se taj naš junak jednog jutra, baš poput Kafkinog književnog lika, sa svešću da je zbog nečeg kriv. Međutim, za razliku od nikad izrečene, misteriozne optužbe koja je onomad pala na sirotu glavu Jozefa K, zbog koje je, na kraju svoje neuspele i prilično mlitave potrage za istinom i pravdom, on pomirljivo ispustio dušu „kao pas“ pod oštricom egzekutorovog noža, u slučaju teških optužbi upućenih znatno robusnijoj i nimalo knjiškoj ličnosti građanina Vasilija K, veoma se dobro zna identitet „klevetnika“.

 

Nije tu, uostalom, reč o jednoj osobi – do sada ih se pojavilo ukupno sedam, ni manje ni više. Troje od njih sedmoro poznato je javnosti i u njoj se pojavljuju pod punim imenom i prezimenom, ne krijući ni lica ni glasove, jednoj osobi je identitet delimično poznat, a ostalih troje je ostalo anonimno budući da je reč o licima koja su i dalje maloletna. Šestoro od sedmoro ih je muškog pola a samo je jedna osoba ženskog.

Photo: Stock

 

Pa ni ono za šta svi ovi ljudi zasebno optužuju građanina Vasilija K. nije, naravno, ničim nalik nejasnoj, birokratskim sistemom kreiranoj i istim mehanizmima perpetuiranoj krivici Jozefa K. koja se ne da uhvatiti ni za glavu ni za rep. Naprotiv, ovde i sada, u slučaju građanina Vasilija K, reč je o veoma konkretnim optužbama za veoma konkretna nedela. Ako je verovati svim do sad izrečenim optužbama, Vasilije K. se tokom čitavog niza godina, pa i decenija, zaštićen nedodirljivošću visoke pozicije koju zauzima, s očiglednim zadovoljstvom, bez tričavih moralnih dilema i ikakvog vidljivog straha od mogućih nemilih posledica, slobodno i rado podavao svojoj elementarnoj strasti: seksualnom zlostavljanju i-ili iznuđivanju različitih seksualnih usluga putem potkupljivanja, različitih oblika manipulacije, dominacije i drugih zloupotreba sopstvenog položaja, finansijske i društvene moći, godina i autoriteta. Njegove žrtve bile su maloletne ili izuzetno mlade osobe, te, u svim slučajevima izuzev jednog, muškog pola.

Lik i delo

Ko je, dakle, taj naš – neverovatni, ali istiniti - Vasilije K.?

 

Reč je, naravno, o čuvenom i nadasve kontraverznom Vasiliju Kačavendi, sada već nekadašnjem Episkopu zvorničko-tuzlanskom sa sedištem u Bijeljini, jednom od najmoćnijih ljudi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi a time i jednom od najozbiljnijih kandidata za vrhovnog poglavara SPC na izborima za tron 2010, po smrti prethodnog, u srpskom narodu izrazito voljenog, patrijarha Pavla.

 

Nekadašnjem episkopu, naglašavam, budući da je na sednici od 22. aprila ove godine, u jeku najnovije epizode Kačavendine prolongirane seks-afere, Sveti Arhijerejski Sinod konačno doneo odluku da usvoji njegovu ostavku podnetu iz – navodno – zdravstvenih razloga još u novembru prošle godine, te ga tako razrešio daljeg upravljanja Eparhijom zvorničko-tuzlanskom dok je za njenog administratora postavljen Episkop banjalučki, g. Jefrem.

Photo: Stock

 

Ako tako izgleda početak kraja talentovanog gospodina Kačavende, u svemu tome dobro je, zaista, samo jedno: što je taj njegov dugoočekivani kraj napokon počeo. Nikad za tako nešto po prirodi stvari ne može biti suviše kasno, a ogromna je šteta što se nije dogodilo i ranije. Uostalom, kroz ovaj seks-skandal koji donedavnog vladiku prati tokom nekoliko poslednjih godina života i koji je kulminirao pre samo nekoliko dana izuzetno uznemirivši srpsku javnost, predstavljena nam je tek jedna strana ove izrazito slojevite i, moglo bi se reći, u smislu izrazite kreativnosti koju je Kačavenda pokazao prilikom različitih vidova praktičnog apliciranja čistog Zla, vanredno svestrane ličnosti.

 

Na ovom mestu moram da se zaustavim i objasnim nešto. Da u ovom skandalu, naime, nije reč o zavedenim i izmanipulisanim, podređenim, mladim i maloletnim osobama, pa i deci, uostalom, ne bi se, po meni, imalo šta zameriti toj Kačavendinoj očito plamtećoj strasti za mladim muškim telima. Voli čovek, pa šta. Što se mene tiče: „Neka cveta hiljadu cvetova!“ U tome sam barem saglasan s čuvenom Mao-Ceovom rečenicom. Hoću da kažem da sam pun razumevanja za najrazličitije oblike ljudske seksualnosti indiskriminativno, ali samo uz jedan jednostavan preduslov: da se realizuju između konsenzualnih i punoletnih partnera pod punom svešću svih učestvujućih strana, te da ni u kom slučaju ne podrazumevaju ekstremno nasilje koje izaziva trajna psihička ili telesna oštećenja, svesno prenošenje seksualno prenosivih bolesti ili smrt. Sve ostalo, što se mene tiče, može, pod uslovom da ste u stanju da u bespreglednom okeanu različitih seksualnih preferenci zaista doprete do odgovarajućeg partnera ili partnerke koji će jednakom strašću odgovoriti na vaše najintimnije fantazije i želje, ma kako atipične i neobične da bile.

 

Osim toga, ako uzmemo u obzir da naš junak Vasilije Kačavenda danas ima punih sedamdeset pet godina, mislim da bi mu se mogla ukazati određena čast na očuvanoj snazi, fizičkom zdravlju a time i virilnosti, pa čak i u tako poznom dobu. Pravi problem, dakle, nije u tome što je ovaj krajnje razuzdani matori (homo?)seksualni pastuv, svestan da trči svoju poslednju životnu etapu, odlučio da baš nagazi do daske, već u tome što je Kačavenda, taj i takav, perjanica svakako najzatvorenije i najkonzervativnije ustanove u srpskom društvu – Srpske pravoslavne crkve. A poznato je uzduž i popreko da ista ta Srpska pravoslavna crkva (pa time, svakako, i oni koji je vode, s kraljem svih licemera Kačavendom donedavno među njima) jedva da priznaje postojanje same ljudske seksualnosti, dok bi ih o problemu homoseksualnosti valjalo obazrivo priupitati tek za jedno hiljadu do dve hiljade godina.

Photo: Stock

 

Do ove odgovorne procene došao sam na osnovu ozbiljne naučne analize nadasve zagušljive srednjovekovne atmosfere koja vlada u neprovetrenim glavama onih koji ovom institucijom rukovode čvrstom rukom i uz nadasve šarmantnu kombinaciju zagriženog konzervativizma, odbojne gordosti, tragikomične nekompetentnosti, personalne pohlepe i te večite volje za moći, među koje je do pre samo nekoliko dana spadao i junak ovog našeg teksta.

Xanadu

Ipak, pre nego bilo koji seksualni skandal, sramotno ratnohuškačko i kriminalno ponašanje tokom godina rata u Bosni i Hercegovini, po mom skromnom mišljenju, predstavlja sam zenit Kačavendine tajne misije aktivnog širenja i neprestanog činjenja svakojakog Zla na ovome svetu, pod zaslepljujućom krinkom episkopske odežde. Po meni, pravo je čudo i preogromna sramota da taj čovek nije lišen svih svojih nezasluženo stečenih moći i slobode, i da nije odgovarao pred sudom za sve što je činio i govorio i za sve na šta je, direktno ili indirektno, podsticao druge, u to tragično vreme. Njegove poruke inspirisale su mnoge zločine nad bošnjačkim i drugim nesrpskim stanovništvom u Bosni i Hercegovini, ubice i zlikovci blagosiljani su njegovom rukom, a Kačavendino veselo drugovanje i šurovanje s ovejanim ratnim zločincima poput Ratka Mladića ili Radovana Karadžića, čiji je intimus bio i ostao, rezultiralo je sticanjem apsurdno ogromnog bogatstva raznoraznim kriminalnim i nelegalnim radnjama pod zgodnim okriljem bratoubilačkog rata i ubilački dobro podmazanih poslovnih veza.

 

Šta reći? Hrišćanski, nema šta.

 

Danas, Kačavenda je jedini episkop SPC čije sedište nije tamo gde bi trebalo da bude. U njegovom slučaju, to je Tuzla iz koje je pobegao pred početak rata u BiH i u koju se nikada nije vratio. Vladičanski dvor u Tuzli, u kom bi morao da boravi, izdao je pod zakup, a u Bijeljini je, poput kakvog (ne)savremenog pravoslavnog Kublaj-kana, podigao svoj sopstveni Xanadu, novi kompleks Vladičanskog dvora s velikim parkom. Proglasio ga je svojim „parčetom neba na zemlji“ a u javnosti je ovaj episkopov pompezni hram samome sebi nazvan i – ni manje ni više nego – „srpskim Versajem“.

 

Kačavendin Xanadu prostire se na prostranom zemljištu u samom centru Bijeljine na kom se nekada nalazilo desetak uglednih, u međuvremenu srušenih bošnjačkih kuća, a sam Vladičanski dvor smešten je u nasilno useljenoj zgradi nekadašnjeg Opštinskog komiteta Saveza komunista. U Bijeljini poznat kao Bijeli dvor, ovo je Kačavendin omfalos, njegovo središte i refleksija same njegove suštine – isprazne i ružne, dupke natrpane tuđim bogatstvima i siledžijski optočene slojevima pozlate i zlata, dijamantima i svime skupocenim i blistavim, u histeričnom nastojanju da se nekako i nečim prikrije sva trulež i buđ i sva gadost koji se pod naslagama nepošteno stečenog i krvavog blaga kriju i odatle nepodnošljivo zaudaraju.

 

Čitava ta nebulozna tvorevina jednog obolelog „estetizma“ nesumnjivo će uspeti da zaseni svakog bogomdanog tabloidnog novinarčića i svakog steroidima nakljukanog gej stripera, ali teško i bilo koga drugog. Svojim neobuzdanim rasipništvom i egzibicionizmom, ako već ne onim ratnohuškačkim i mrziteljskim angažmanom tokom devedesetih, dakle, Kačavenda je izazvao podosta besa u na takve stvari vazda preosetljivoj srpskoj javnosti. Međutim, tek će ovaj najnoviji nastavak u morbidnoj sapunskoj operi sačinjenoj od Kačavendinih neverovatnih seks-skandala, konačno pokrenuti lavinu javnih reakcija nakon koje bi, kad joj već nije prethodila, morala da usledi i reakcija vlasti te lišavanje ovog nadasve opasnog pojedinca slobode barem dok se na sudu ne utvrdi pitanje njegove krivice i odgovornosti povodom svih optužbi s kojima je suočen.

Seks-skandal

Jedanaestog aprila ove godine, negde oko podneva, u organizovanoj akciji beogradske policije poznatoj kao „sačekuša“, ispred patrijaršije Pravoslavne crkve u centru srpske prestonice uhapšen je jeromonah Nikolaj Stamatović iz manastira Svetog Nikolaja u etno-selu „Stanišići“ pokraj Bijeljine. Hapšenje je usledilo nakon što je Stamatović pokušao da za 50.000 evra proda svoj laptop Bojanu Jovanoviću, nekadašnjem jeromonahu Serafimu, koji je monaški poziv napustio jer se u njemu „nije našao“, a s kojim se Stamatović, u skladu s prethodnim dogovorom, na tom mestu susreo.

Screengrab

 

U laptopu se nalazio film na kom se, navodno, vidi bivši episkop Vasilije Kačavenda kako ima seksualne odnose s nekoliko mladića. Policijsku „sačekušu“ je jeromonahu Nikolaju, ispostavilo se, namestio sam Jovanović koji mu je, očito, dao dovoljno razloga da veruje da je uistinu spreman da taj snimak otkupi od njega za fantastičnu sumu od 50.000 evra. Uskoro potom, i mediji su došli u posed (delova) snimka. Ono što smo bili u prilici da vidimo, delovalo je, najblaže rečeno, razočaravajuće. Bez dodatnih sugestija, na osnovu mutnog snimka napravljenog izuzetno nervoznom, drhtavom rukom, na kom se na trenutak vidi stariji proćelavi muškarac s bradom kako se strastveno grli i ljubi s plećatim mladićem, ja lično nikada ne bih bio u stanju da sa stopostotnom sigurnošću prepoznam Vasilija Kačavendu. Mogao bi to, učinilo mi se, da bude upravo bilo ko. Ali, činjenica da pretpostavljeni Kačavendin identitet na tim mutnim snimcima niko živi nije osporio, pa ni sam bivši vladika, uverava me, ipak, u suprotno. Ako to na snimku, dakle, zaista jeste vladika Kačavenda, vidimo ga kako uživa u gej seksu s osobom znatno mlađom od sebe. Neki tvrde – s maloletnikom. Uz dosadašnje optužbe za seksualno iskorišćavanje, sve to bi moralo da bude dovoljno za pokretanje sudskog postupka.

 

Dok do toga konačno ne dođe – a u kakvom svetu živimo, i „nikad“ se čini kao prilično izvesna opcija – svi koji su imali hrabrosti da istupe i svedoče protiv ekstremnom bludu sklonog episkopa nalaziće se u neobičnom procepu. Javnost je, za sada, uglavnom na njihovoj strani, tj. izrazito negativno nastrojena prema ličnosti samog Kačavende, ali nije izvesno da se neki od stavova koji u srpskom javnom mnenju vladaju s vremenom neće menjati.

 

I Stamatović i Jovanović pripadaju spomenutoj grupi od sedmoro koji su odvažno istupili u javnost s različitim optužbama o izopačenom ponašanju i seksualnom zlostavljanju maloletnih osoba od strane episkopa Vasilija. Stamatović ga je, zajedno s protosinđelom Petrom Petrićem, optužio za seksualno iskorištavanje dece i mladih bogoslova, dok je Bojan Jovanović u više navrata nadugačko svedočio o raznoraznim seksualnim ispadima vladike Kačavende a posebno je potresno njegovo svedočenje koje se tiče samoubistva (ili, kako Jovanović tvrdi, nerazjašnjenog ubistva) dečaka Milića Blažanovića, učenika druge godine bogoslovije, u manastiru Papraći, nakon što je ovaj energično odbio nekoliko pokušaja udvaranja od strane Kačavende.

 

Suočen s pravom lavinom optužbi i sve više evidencije i dokaza, bivši vladika za sada se primirio – možda ni on ne zna šta mu se tačno sprema. Za svoj boravak u penziji odabrao je manastir Svetog Vasilija Ostroškog u centru Bijeljine. Međutim, i dalje preostaje da se crkvene vlasti, na čelu s patrijarhom Irinejom, blagoslovom ili njegovim izostankom, izjasne o tom izboru nekadašnjeg episkopa zvorničko-tuzlanskog.

 

Ako se samo deo svega što o Vasiliju Kačavendi danas mislimo da znamo pokaže kao istinit, i to je previše. Kačavenda, onaj naš građanin Vasilije K. s početka ovog teksta, sasvim je novi tip anti-heroja, strahovit proizvod zapadnog Balkana s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka – ekstremno egoistični sociopata koji je predugo živeo jednu od najvećih laži koje su ikada ikome pošle za rukom, dekadentan do bola i zao do srži. A opšte je poznata činjenica, na žalost, da se danas podlaci takvog kalibra kreću po samim vrhovima Srpske pravoslavne crkve da Kačavenda, ma kako impresivno njegovo zlo da bilo, u toj ekipi nikako nije jedini. Možda ni najgori.

 

Već, naprotiv - samo jedan od njih.

* Tekst objavljen u Jutarnjem listu prenosimo uz dopuštenje autora

Komentari (0)
Komentiraj
Vaši kontakt detalji:
Komentar:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img]   
:D:angry::angry-red::evil::idea::love::x:no-comments::ooo::pirate::?::(:sleep::););)):0
Security
Molim unesite anti-spam kod sa slike.
 
RocketTheme Joomla Templates
generic xenical 60 mg